Mala bašta u privesku: leptir, puž, pečurka

Postoji trenutak koji se ponavlja svaki put kad neko prvi put uzme baštu u ruku: približi je očima, ćuti, pa kaže „pa tu je i puž“. To je privezak u kome nije jedan cvet nego ceo mali prizor, i o njemu je ovaj tekst.

Ako hoćeš odmah da ih vidiš, sve baštice su na jednom mestu u prodavnici.

Paprat, za dubinu. Mahovina, za tlo. Sitni cvetovi u dve ili tri boje, jer bašta bez boje nije bašta. Pa ono zbog čega se privezak gleda dvaput: pečurka, kućica puža, mali leptir na rubu prizora. Ponekad i divlja jagoda.

Sve to stane u kapljicu ili oval koji pokriješ vrhom prsta. Zato se bašta gleda izbliza, i zato onaj ko je nosi uvek ima šta da pokaže kad ga neko pita „šta ti je to na lančiću“.

Leptir je motiv koji se kod mene najčešće pojavljuje, i ne samo u baštama. Stoji uz cvetove u srcu, u kapljici, u šestougaoniku, u svim bojama koje smola dozvoljava.

Razlog je jednostavan: cvet u smoli miruje, a leptir mu daje pokret. Prizor prestaje da bude slika i postaje trenutak, kao da je leptir tek sleteo. Poklanja se za vedrinu i za nov početak, onome ko voli lako i svetlo.

Leptir se vidi odmah. Kućica puža i pečurka se primete tek kad se privezak okrene ka svetlu, i to je ono što bašti daje priču. Puž je strpljenje i dom koji nosiš sa sobom. Pečurka je šuma posle kiše, ono jutro kad se ide u branje.

Zato baštu najčešće biraju ljudi koji vole šumu, planinu i ono što se nađe u travi. Za takvog čoveka je to poklon koji ne promašuje, jer ne liči ni na šta što već ima.

Bašta se slaže pincetom, sloj po sloj: prvo tlo, pa ono što raste iz njega, pa ono što na njega sleće. Svaki cvet biram ručno, i svaki ima svoj oblik, pa i dve bašte iz istog kalupa, sa istim biljkama, na kraju izgledaju kao dva različita mesta.

To znači i da bašta koju vidiš na slici nije baš ona koju ćeš dobiti, ako je u međuvremenu neko odneo. Sledeća je drugačija, i to je ceo smisao. Kako komad nastane, od cveta do gotovog privezka, opisala sam u tekstu Kako nastaje nakit od smole.

Bašta je privezak koji ne traži ništa pored sebe: sama na lančiću, uz jednobojnu majicu ili košulju, da prizor ima mesta. Uz šarenu odeću se izgubi.

Nosi se svaki dan, ali se stavlja poslednja i skida prva, i ne ide na kupanje, kao ni jedan komad sa pravim cvetom. Nekoliko takvih navika i bašta traje; sve sam ih pobrojala u tekstu Održavanje nakita od smole.

Drugarici koja planinari. Mami koja ima baštu ili saksije na terasi. Nekome ko je odrastao na selu, pa mu privezak vraća deo tog mesta. Detetu koje skuplja puževe, kad poraste.

Ako biraš za nekoga, vodiči ti mogu pomoći: za drugaricu, za mamu, za sestru. A ako biraš za sebe, verovatno već znaš koja bašta je tvoja.